У овом блог посту ћемо истражити Кензабуро Оеово одрастање, његова „лична искуства“, његова главна дела и како лик Хикарија прожима његову књижевност, мировни активизам и друштвене борбе.

Ауторов живот

Кензабуро Ое је рођен у селу Осе, планинском селу у префектури Ехиме у Јапану, као пето од седморо браће и сестара, и од малих ногу је волео да прича приче људима. Његова мајка никада није изражавала скептицизам – никада није питала: „Стварно?“ – и била је снажна и топла особа која је, чак и усред тешкоћа претратног и послератног периода, делила свој оскудни пиринач и мењала га за књиге са причама. Мајчин став је младом Оеу пружио сигурну основу за приповедање и машту.
Насупрот томе, слика одсутног оца се више пута појављује у његовом делу „Закаснели младић“ (1962). Када учитељица пита дечака без оца: „Да ли мислиш на свог оца?“, дечак одговара: „Да, мислим.“ Након тога, прича открива, кроз дечакове унутрашње мисли, речи његовог оца, рат и чињеницу да је његов отац умро млад и стога никада није могао постати војник.
Ое признаје да је, пошто је у младости изгубио оца и провео детињство без оца, свестан мане карактера коју је тешко превазићи. Каже да када чује старије стручњаке како описују идеалну слику оца, има тенденцију да се толико искрено занесе да изгуби критички суд. Сходно томе, његова дела често приказују старије мушкарце који отелотворују слику „учитеља“ – то јест, учитеља, водича или ментора.
Рат се завршио годину дана након што је изгубио оца, а у новооснованој основној школи Шинзе у његовом селу, млади учитељи који су се вратили са бојног поља „побожно“ су подучавали демократији. Ое, који је тада имао око десет година, „побожно“ је усвојио та учења, а то искуство је постало корен његовог доживотног самоидентификовања као „послератног демократе“.
У касним тинејџерским годинама упознао је Итамија Џуза, који се пребацио у његову средњу школу; овај сусрет се касније развио у дубљу везу. Итами Џузо ће касније постати један од водећих јапанских соцреалистичких филмских редитеља, а његова млађа сестра, Јукари, постала је Оеова супруга. Након што се уписао на Одсек за француску књижевност на Универзитету у Токију, Ое је развио интересовање за Сартра и дебитовао је као књижевник 1957. године кратком причом „Чудан посао“. Његова рана дела фокусирала су се на приказивање фрустрације, немира и очаја младих људи заробљених у затвореним ситуацијама.
У његовом делу „Наша ера“ из 1959. године, појављује се следећи одломак: „Једини чин који млада особа може предузети јесте самоубиство. Али нам недостаје храбрости да то учинимо.“ Овај одломак живописно осликава осећај немоћи и очаја који су млади људи осећали у то време. Покрети против ревизије Споразума о безбедности између САД и Јапана и Савета за борбу свих кампуса, који су се наставили током 1960-их, чинило се да нуде прилику за остваривање онога што је Ое назвао „послератном демократијом“, али каснији економски раст и побољшани животни стандард довели су до конзервативизма и цинизма јапанског друштва.
Усред ових друштвених трендова, Ое је био сведок колапса радикално левичарског покрета и дегенерације прогресивних снага. Он примећује да је у изразито конзумеристичком друштву интересовање за солидарност и социјалну правду нестало; многи су дегенерисали у потпуно себичне појединце; па чак и бивши прогресивци су почели да не верују својим друговима и историји. Он верује да је међу јапанским интелектуалцима данас завладао дубоки цинизам – који иде даље од пуког конзервативизма.
Упркос овој историјској позадини, Ое је написао дела попут „Потоп допире до моје душе“ (1973), која се бавила сломом левице симболизованим инцидентом у ложи Маунт Асама, и приказивала протесте 1960-их и студентски покрет 1969. у својој књижевности. Посебно, „Фудбал у првој години Ман'ена“ (1967), које је написао у вези са сељачким устанком који се догодио век раније, сада се сматра једним од његових ремек-дела.
У јуну 1963. године, Ое је дочекао свог најстаријег сина, Хикарија, који је рођен са тешким неуролошким инвалидитетом. Рођење детета му је донело шок сличан „пресецању душе“, што га је навело да се суочи са људским стањем као „крхког бића“. Кроз Хикарија, Ое је проширио своју осетљивост и машту како би обухватио преживеле атомске бомбе из Хирошиме и Нагасакија, а штавише, и оне који пате преко националних граница.
Када је Оеов дугогодишњи друг, Шузо Итами, себи одузео живот скоком у смрт 1997. године, Ое је био дубоко потресен. „Changeling“ (2000) је дело у којем је неуморно истраживао основне узроке ове трагедије – узроке који се нису могли објаснити искључиво односом „шећерног датинга“ наведеним као површински разлог. Истраживање насиља и значења у друштвеном контексту кроз личне догађаје је карактеристика Оеовог рада.
Ое је веома свестан сопственог старења и смртности и велики део своје страсти у садашњем животу посвећује активностима усмереним на очување Устава мира. Устав је сматрао „темељем свог живота“ и верује да би се, ако би се Члан 9, Став 2 – суштина Устава мира – срушио, срушио и стуб који му је био толико драг. Суочава се са реалношћу Јапана мобилишући сва могућа средства – од предвођења покрета против слања Снага самоодбране у Ирак, до држања предавања о миру студентима и говора о палестинском питању.
У ономе што је сам назвао својом последњом трилогијом — „Променљивац“, „Дете са тужним лицем“ (2002) и „Збогом књиге!“ (2005) — Ое је више пута приказивао анксиозност, страх и тугу повезане са старењем. Иако је његов син Хикари срећом активан као композитор, критичари га и даље сматрају да је остао под очевим утицајем. Ое открива своју страну као оца дубоко забринутог због тешкоћа са којима ће се његов син суочити након смрти.
Чак и након своје последње трилогије, наставио је да објављује нова дела, као што је „Дивна Анабел Ли, дрхтећи до смрти“ (2007), и није престао са својим креативним и друштвеним активностима. Иако се неки могу подсмевати његовим борбама, Ое ће наставити да одржава свој живот кроз своја два идентитета – као „послератни демократа“ и „отац детета са инвалидитетом“ – писањем, предавањима и учешћем у грађанским покретима без попуштања до самог тренутка своје смрти.

Коментар рада

Роман „Лично искуство“, који је Шинчоша објавио у августу 1964. године, инспирисан је рођењем његовог најстаријег сина, Хикарија, у јуну 1963. године, који је рођен са поремећајем мозга. Преведен на енглески, француски, шпански, немачки, шведски и друге језике, овај роман се међународно етаблирао као једно од Оеових репрезентативних дела. Дело је стекло широку популарност од тренутка објављивања.
Овај роман означава прекретницу у ауторовој каријери, јер млади писац – који је раније користио своју неограничену машту да испреда шокантне, непристојне и апсурдне приче на екстравагантан начин – овде, по први пут, искрено и узнемирујуће открива своја лична искуства. У каснијем интервјуу, Ое је признао да када му се прво дете родило са деформитетом, његово постојеће образовање, лични односи и претходно написани романи више нису могли да му служе као извор подршке; изјавио је да је писао о својим „личним искуствима“ као део процеса опоравка.
Ово дело садржи и карактеристике које се виде у његовим раним радовима и важне тематске проблеме који ће дефинисати његов каснији књижевни свет. Посебно се истичу животињске слике и имена; не само у наслову већ и кроз цело дело појављују се бројне животиње, укључујући псе, телад, лавове, жабе, китове, муве, слепе мишеве, кокошке, веверице и дивље свиње. Ове животињске слике се користе као средства за откривање првобитних аспеката људског постојања.

Преглед дела и протагониста

У овом делу, животиње се појављују као симболи деце која нису окаљана друштвом, али су немоћна да делују. Протагониста, „Птица“, је младић приказан као птица која не може да лети. Он стално сања о Африци, али у стварности само зури у мапе и уздахне, показујући детињасту личност која тежи да побегне од стварности.
Берд тада постаје отац детета са тешким инвалидитетом. Он овај догађај доживљава као своје „потпуно лично искуство“ и осећа да би могао „полудети на дну бескрајно дубоког понора“. Дело деликатно прати унутрашњи немир протагонисте и његову реакцију на њега.

Ауторова искуства из стварног живота и полазна тачка дела

У стварности, О је овај период провео у стању декаденције и очаја. Иако је поднео велику личну патњу – чак је ишао толико далеко да је скочио у море док је био јако пијан – суочио се и са коренима људске патње кроз сусрете са преживелима атомске бомбе из Хирошиме, као и са лекарима и породицама које су се бринуле о њима, током репортерског путовања. Открио је да га је сведок њиховог несаломљивог духа навео да одлучи да живи у хармонији са својим сином.
У роману, Птица такође сазрева у особу којој „детињасти надимак 'Птица' више не одговара“. Другим речима, ауторова сопствена искуства и размишљања директно се одражавају у трансформацији протагонисте романа.

Моћ стила и сликовитости

Иако је ово једно од Оеових раних дела, његове снажне евокативне слике и педантни описи су већ јасно видљиви. Његова проза, коју карактеришу педантни описи, сажетост и симболика, показује да је његова борба са језиком већ почела. Иако ће његова проза касније постајати све дужа и сложенија – што му је донело надимак „Оеов замршени стил“ – ово дело је састављено од релативно јасних, кратких реченица и одликује се препознатљивим сликовитошћу.
На пример, постоје реченице као што су: „Као да цврчак повраћа“, „Сенка страха се црно проширила око његових очију...“, „Открио сам уско, стрмо степениште скривено попут тајног џепа“, „...баш као што пчела лебди около, носећи мирис меда око себе, младић на бензинској пумпи био је обавијен измаглицом оштрог мириса бензина“, „Лице мог пријатеља било је прекривено калупом анксиозности.“ Такви изрази остављају снажан чулни утисак на читаоца.

Перцепције насиља и анксиозности због нуклеарног оружја

Ох снажно препознаје колико лако људи могу бити изложени насиљу и уништени. Доследна перспектива провлачи се кроз цело дело: „Људска бића су бића која могу бити изложена насиљу превише лако, чак и без уверљивог разлога, и као резултат тога могу бити уништена.“
Сходно томе, анксиозност и страх у вези са нуклеарним оружјем – најмоћнијим и најразорнијим средством насиља у овој ери – понављају се кроз цело дело. Помињање плутонијума и нуклеарних тестова показује да ова тема остаје централни мотив у његовим каснијим делима, протежући се чак и до „Збогом књизи!“, дела његове последње трилогије.

Покајање и његова критика

Једна од најистакнутијих критика изнетих у време објављивања романа односила се на Бердову изненадну промену мишљења. Сцена у којој протагониста – који је био само бегун од стварности – изненада мења мишљење на крају приче након сусрета са дететом са инвалидитетом постала је мета критике. Роман описује сцену у којој Берд, након што попије нешто огромно, осећа како се дубоко у њему бубри; повраћа свој виски и пита се шта је то све време покушавао да заштити.
Иако роман приказује тај тренутак са великом осетљивошћу, не нуди јасно објашњење. Јаз између убиства бебе и прихватања симбиотске везе тешко је у потпуности премостити речима, и било би немогуће у потпуности рекреирати, на начин који има смисла, сцену у којој човек у двадесетим годинама одлучује да издржи доживотну патњу. Стога се изненадност његове промене срца заправо може посматрати као реалистична.
Међутим, постоји наговештај. Берд каже Химико: „То је за мене. Да престанем да будем човек који само бежи.“ На крају крајева, одлучио је да прихвати дете не из друштвеног морала или конвенције, већ из сопствене унутрашње жеље – то јест, „за себе“. У том смислу, његова промена срца остаје потпуно лично и необјашњиво искуство.

Химикина трансформација и реевалуација бекства

Химико пролази кроз интригантну трансформацију током романа. Иако њено име подсећа на краљицу Јаматајског краљевства из око 3. века, у роману она отелотворује вишеслојни свет: дане проводи у медитацији, а ноћу се вози у луксузним аутомобилима, отелотворујући стање ву-веја (неактивности), док истовремено преузима улогу шаманске фигуре – „експерта за секс“ – који спасава очајну Птицу.
Међутим, док је Химико у почетку била независна и тешила је Берда, она постепено постаје све зависнија од њега како време пролази. Њена трансформација – задржавање Берда док покушава да оде и почетак да Африку доживљава као свој сан – служи као траг који води Берда да схвати колико је његово бекство из Африке заиста узалудно. Стога, интеракција између два лика делимично открива позадину његове промене срца.

Дебата о оптимистичном завршетку и ауторовом одговору

Још једна критика била је да је крај дела био превише оптимистичан. У то време, критичари попут Јукиа Мишиме оштро су критиковали Оеа због избора „веселог краја“ који би био друштвено прихватљив. Из Мишимине перспективе, Ое је ефикасно напустио књижевну слободу да би створио стандардизовани срећан крај.
Као одговор, Ое је чак отишао толико далеко да је објавио приватно издање у којем је променио крај тако да дете умире. Међутим, касније је потврдио свој избор током процеса ревизије другог дела, наводећи да ће се „држати оригиналног завршетка“. Ое је такође признао да је покушао да изрази „очајнички бес“ против цинизма кроз завршетак који приказује наду.
Сећајући се циничних ставова младих лекара и студената медицине које је срео на одељењу, каже да је осећао бес према њима јер је и сам доживео исти цинизам. Одлука да се на крају остави „нада“ није била пуко самозадовољство, већ и израз интензивних емоција у суочавању са очајем.

Повезана кратка прича „Аги, чудовиште из празнине“ и проблем шизофреније

„Аги, чудовиште из празнине“ је кратка прича која се упарује са причом „Лично искуство“. Главни јунак ове приче, „Ја“, ради хонорарно као саговорник за музичара по имену „Д.“ „Д“ је мучен кривицом због побачаја детета са инвалидитетом и тврди да му се дух мртвог детета јавља као чудовиште по имену „Аги“.
На крају, „Д“ бива ударен и убијен камионом док јури Агија, а десет година касније, „И“ бива погођен у око каменом који су деца бацила на улици и ослепео је. Тек тада „И“ схвата Агијево постојање. Иако оба дела деле премису о беби која се рађа са „квргом на потиљку толико великом да изгледа као двоглави човек“, позиције протагониста и исходи су распоређени обрнуто.
Ова два дела могу се читати као објективизације Оеове унутрашње поделе – тачније, његовог унутрашњег сукоба око тога да ли да прихвати или напусти дете. Чин претварања живог детета у мртво је сама дефиниција екстремног цинизма, и кроз ова два дела, Ое је водио и откривао своју очајничку борбу на два различита начина.

Континуитет Оеовог живота и симбиоза

За Оеа, живот са сином, који има инвалидитет, био је најважнија тема и књижевно и лично. Никада се није окретао од ње нити је избегавао, већ је верно извршавао задатак који му је постављен. Усклађеност између његовог рада и његовог живота је вредна пажње.
Његов син, Хикари, је од тада постао пунолетан и ове године је напунио четрдесет шест година. Међутим, Хикарију је тешко да постигне потпуну „независност“ у конвенционалном смислу, и јасно је да ће, како његови родитељи буду улазили у позније године, њихов суживот добити нову тежину. Ипак, Ое је задржао став заједничког живота, а да се није одрекао свог уверења да су људска бића „бића која се могу опоравити“, уверења које је више пута изразио у свом есеју „Човек који се опоравља“.
Његов живот – проведен у борби против претњи попут насиља, нуклеарног оружја и национализма са доследним уверењем – је заиста изванредан. Његов оптимизам и ведрина вођени вољом пружају утеху и охрабрење многима. Ое је доследно повезивао своју књижевност и живот узимајући уверења своје младости као свој доживотни морални темељ.